Već tri nedelje živi kod mene ta stara devojčica, kojoj kao da su opet četiri godine. Sićušna, sa snežno belom punđom, u hulakopkama malo zarozanim oko članaka, šetka po stanu, tapka u svojim toplim papučama.
Pažljivo zastane na pragu sobe, pa visoko podigne nogu i pređe neku nevidljivu prepreku. Smeška se psu u hodniku. Čuje nevidljive ljude i svakodnevno mi priča novosti o njima. Stidljiva je i puno spava. Gricka čokoladicu koju joj uvek ostavim u sobi i pijucka čaj. Drži šolju obema rukama jer joj ruke drhte. Strašno se plaši da izgubi burmu, da joj ne spadne s tankog prsta, pa stalno proverava je li na mestu.
Najednom vidim koliko je stara i bespomoćna. Samo se prepustila, predala i prestala da bude odrasla. Sasvim mi je poverila svoj život, do najmanje sitnice. Najsrećnija je kad sam kod kuće. Kad dođem, ona odahne s toliko olakšanja, da se trudim da dugo ne odsustvujem.
I opet svaki dan kuvam supu za ručak, kao deci u detinjstvu, i opet se na stolu pojavila tacna s kolačima.
Šta osećam? U početku je to bio užas. Bila je tako nezavisna, tri godine posle očeve smrti želela je da živi sama. Razumela sam je – prvi put u životu, u osamdesetoj godini, moja mama je radila ono što je sama želela. A onda je taj prokleti virus slomio moju mamu. Dva meseca bolesti su učinila svoje i njena psiha je popustila.
Sada osećam sažaljenje prema tom krhkom, dragom biću. Osećam samo ljubav i nežnost. Dobro razumem kuda to vodi, ali iskreno želim da na tom putu bude srećna – uz voljenu ćerku, u toplini i udobnosti mog doma. Uz domaće pite i kolače. Ostale stvari joj ionako više nisu važne.
Sada kod kuće imam ćerku od osamdeset tri godine i srećna sam što mi je Bog dao priliku da je usrećim na zalasku, a moj budući život smirenim, bez kajanja. Mama, hvala ti što si sa mnom. Molim te, ostani što duže…